ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Преко дела љубави стижемо до Вечности и Извора Живота.

Не смемо да чинимо дела мржње и зла, јер немамо животне и стваралачке енергије за расипање.

У чињењу дела мржње и зла расипа се драгоцена животна и стваралачка енергија, и човек скраћује свој век, како у овоме свету тако и у оностраном.

Морамо да чинимо дела љубави и доброте, како бисмо продужили свој век и овамо и онамо.

Када чинимо дела љубави и доброте тада продужавамо свој век једнако у овосвету као и у оносвету.

Дела мржње и зла јесу пречица, најкраћи пут ка смрти свих смрти, ка коначној смрти, ка смрти у тами.

Шта је тама?

Тама је одсуство љубави, доброте, лепоте, топлине, знања, душе, духа, свести и свесности.

А где нема свега овога, ту нема ни светлости.

Порекло светлости и таме није у физичком и материјалном, већ у душевном и духовном.

Светлост исијава из љубави, а тама из мржње; светлост исијава из добре, а тама из зла; светлост исијава из свести и свесности, а тама из не-свести и не-свесности.

Када чинимо дела љубави и доброте, тада светлимо.

Светли тада и наше физичко тело.

Онај ко чини дела љубави и доброте може се видети и у најгушћој тами, јер светли; док онога ко чини дела мржње и зла не можемо видети ни у сред бела дана, када сија подневно сунце, јер је тама.

Умрети у тами, значи: поништити самога себе за све еоне, за сва времена и, исписати се из Књиге Вечнога Живота.

Они који знају – разумеће!

(У Великом Гају, 19. рујна/гроздобера, 7526.)