Једном када све се ово оконча,
Једном када нам Сунце опет гране,
Када подлост сва дође до конца,
Једном, када наш пламен наново плане.

 

Једном кад видим осмијех искрени,
А не вјештачки, што одише злобом.
Једном кад душом више не будемо снени,
Једном када опет будем сретан са тобом.

 

Једном ће и наша сванут’ зора
На пучини нашега милога мора.
Једном ће се и ови бурни стишат’ вали,
Једном када мир више неће да ми фали.

 

Једном ћу опет сјести на обалу,
Једном изнова чут’ ћу тишину,
И њихат’ ће вјетар моју барку малу,
Једном кад спокојан сан буде мени, Србину.