ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Још као млад песник, а то је било скоро пре пола века, ја сам осетио, схватио и освестио, да ће ме, ма шта год ја написао и објавио, једни уздизати у звезде, а други, који су од тамних послати у овај свет, на нож дочекивати.

Имао сам само две могућности, два избора, два пута: или да одмах одустанем од поезије и живота са смислом, или, пак, да кренем смело и својеглаво напред и навише, па шта год буде – нека буде!

Изабрао сам овај други пут којим иду само они ретки.

За тај мој избор, пресудна је била једна мудрост Сидарте Готаме Буде која, отприлике, гласи:

Нека човек сија као Сунце, вазда ће се наћи неко ко ће нешто ружно рећи о њему.

Како је било онда, тако је и данас.

Човек који крене унутарњим путем самоостварења не сме уопште да се обзире на то шта ће ко мислити, рећи или писати о њему.

Он, напросто, не сме томе да придаје никакве важности, не сме да троши драгоцену животну и стваралачку енергију на правдање, објашњење и тумачење самога себе пред онима који појма немају ни ко је он ни шта су дела његова!

Његово је само да граби напред и навише, следећи своје животне и стваралачке снове, идеје и визије, јер, ако се на свом животном путу буде бацио каменом на свако псето које на њега залаје, никада неће стићи тамо камо је пошао.

(У Великом Гају, у позни вечерњи час, 23. рујна 7526.)