ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Поезија, уметност, лепота, машта, снови и визије, гле! све је то храна за наша виша тела.

Нашем уму, као и нашим нижим телима, не треба ништа од тога.

Наша нижа тела траже само оно што је ниско, приземно, телесно, чулно и материјално.

Огромна већина људи ништа и не чини на развијању и неговању својих виших, духовних и божанских тела.

Они цео свој живот проживе – боље рећи преспавају – само у чулном, физичком и материјалном свету, у свету вулгарне и баналне реалности.

Њима је најважније да имају новца, хлеба, игара и секса.

На томе се заснива, и око тога се врти, сва њихова поетика, сва животна философија.

Ако тога нема – онда је пропаст!

Човек више расе – Хиперборејац, Аријевац, Бели Србин – презире такав живот.

За њега то и није живот, већ имитација живота и ругање животу.

Он тежи ка једном вишем животу, животу са сврхом и смислом, животу испуњеном стварањем и љубављу, животу међу боговима и богињама.

Његов пут јесте пут бесмртне славе, пут божанских бића и белих орлова, пут навише ка сунцима и звездама, пут без повратка.

(У вечерњи час, у Великом Гају, 23. рујна 7526.)