,, И беше РОД, сербски , староставни,

на огромним пространствима се простираше,

на силним морима чамце везиваше: Грмљани нас германизоваше,

Румљани нас полатинише, неки после одоше у Румуне,

неки се у Цинцаре одметнуше,  трећи у Франкофоне,

опет они Суерби, Суеби се назваше Швабама,

други Лужичанима; нас Расе,  Расне,  расејаше на Русе,

 Украјинце, од наших козака,  трећи посташе Чеси,

Пољаци,  христијанизоваше нас, једне покатоличише,  

друге „потурише“,  па од њих потурице насташе ,

 па тек од 1920 Турци постадоше,

па постадосмо Црногорци,  Хрвати,

од Срба Карантанаца посташе Словенци,

па нас преостале разврсташе у чете православне,

екуменисте и зилоте…православне на Артемијевце и оне друге;  

потом нас разделише на ове из матице и оне из дијаспоре,

па на Србе са ове стране Дрине плаховите и са оне стране реке силовите.

Би им мало па нас разломише ко славски колач што се ломи,

на дођоше и староседеоце,  откинуше Војвођане,

па и њих гледају како да на равне части изделе за зеленим столом

и околни суседи и они мало даље што помичу мице;

претворише нас у Шумадинце,  Косоваре, Мачване и Бачване….

Раздробише нас,  умрвише ко кору старог хлеба, расушише и

расуше нас у мрве да нас свака чавка и врана позоба….“