Драган Симовић: У праскозорје једног јутра…
У праскозорје једног јутра,
које ће бити јутро свих јутара,
поћи ћу на далек пут,
не знам камо,
да тражим своје изгубљено племе,
да тражим своју првобитну домају,
поћи ћу, гле!
у праскозорје пурпурно и румено,
с ону страну ветрова и киша,
с ону страну горских венаца и сињих мора,
с ону страну свих привида,
илузија, варки и опсена,
с ону страну туге, сете, патње и боли.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
У такво ћемо праскозорје
једног јутра или сутона једног
иза овог света опсене и омаје
поћи једном сви до Рода истине
прескочићемо варке и илузије
и видети своју земљу каква јесте
и видети свој живот у кругу
како тече световима и траје
и једном у једном трену
на једном месту сви бићемо
и тада звезда родиће се нова
она што увек је у нама жива
што чека да је се сетимо
јер све већ постојало је
и постоји само ми овде
мислима заробљени на њу
заборавимо