И мисли и осећања имају светлосне титраје.

Напросто, пулсирају попут пулсара у звезданим јатима.

Мисли и осећања могу да се и виде и чују.

Унутарња чула могу да их виде и чују; видовити човек може да их види и чује.

Титрајућа светлост наших мисли, осећања, намера и речи исијава се у наше животно поље стварајући нашу ауру.

Светлосна енергија наших мисли, осећања, намера и речи тежи да се материјализује, да пређе у физичку и видљиву стварност.

Све што је духовно, то се после неког времена материјализује, као што и све материјално тежи да се разматеријализује и, да пређе у једну вишу стварност – духовну.

Упоредни светови се међусобно преплићу и прожимају, баш као што овострана и онострана пространства творе једну јединствену холограмску стварност свих самобитних и упоредних стварности.

Стварност свих стварности јесте Творац, а Творац је Онај који обједињује свеколико стварање свих стваралаца, како у упоредним световима тако и у упоредним васељенама.

Стварност је Стварање.

Изван Стварања нема Стварности.

Отуда толика сличност између речи Стварност и Стварање.

Свако самосвесно биће јесте стваралац, и свако самосвесно биће ствара и онда када ништа не ствара, када ништи не чини.

Довољно је само да мисли, снева, осећа и машта и – гле! – већ је стваралац!

Стварање мисли, осећања, визија и снова јесте највиши ступањ стварања.

Ништа не чинимо, а, ипак, све чинимо!

Чинимо с лакоћом, без икаквог напора.

Каква дивота!