Док сабирам гране

Разгранатог стабла

Дал од храста,  смреке,

Јеле  ил маслине

Дал од стабла, коре србског

Ведског Рода

Паучину црну прошлих дана кода

Дуга да обасја на видела нова

 

Причам снове, бајке,  неразумно зборим

Тако увек кажу на поуке моје

Нико неће,  бежи, истину да чује

Пробуди се роде са смиљем,  божуром

Заблистај са јутром сваке сутрашњице

Није србска раса на раскршћу пута

Истока  запада  већ прва је реч Творца

У њег  ушла у Србина давно од настанка света.

 

Љубав србског Рода лечи ране љуте

Инат мога бића опстанак је Србства

Будите се људи  Србија се гаси одлазе

Нам млади трбухом за крухом

Туђину да служе туђи Роду своме

Новим нараштајем  Срба нема више