Гледам како седиш,  стојиш, загледан

у даљине небеске – далеке даљине

и премишљаш, где поћи треба.

 

Ходаш по земљи од јучерање кише

влажној, црвеноцрноj нежници родној,

по травњаку сећања животних,

у даљинама далеким а блиским.

 

Ходаш, роса док  милује прсте и

носи –  снагу доноси,  терете односи.

Ходаш преко врхова планинских,

белином прозирном, прекривених,

негде близу иза облака првих.

Ходаш стазама утабаним

траговима становника шумских.

Ходаш лако а чврсто и остају

цветови за стопама твојим

засејани сновима бојеним.

Додирујеш небо плавичасто

рукама својим дугачким руменим.

Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,

сјај мој у временима садашњим.