О јесени, пуста и кишовита,
Душа ми је јоште ровита.
Још ме боле старе боли,
А боли кад Србин воли!

Ветрови ми кошуљу подераше,
У нади да тугу срца отераће.
Али залуд сила беше њима,
Бол не стаје данима, ноћима.

Мој ме чопор чека тамо
Где се пева и пије само.
И тугује с’ непреболним ранама,
Те другује са злослутним вранама.

И ја се тамо надам срећи,
Но је бол све већи и већи.
Једног ће јутра грлица да гукне,
А срце од боли да препукне.