(мојим ујацима Жарку и Стевану)

Тјерала ме једна жеља јака,
Да опјевам поток што је текô,
Кроз двориште мојега ујака,
И освјежим сјећање далеко.

 

Мали поток са брзака триста,
Прескакô је камење и стијене,
Кô с извора, вода хладна чиста,
Често жедног појила је мене.

 

Крај потока воденицу памтим,
Та се слика још у глави скрива,
И ујака свога видим затим,
На потоку гдје лице умива.

 

А низводно, сјећам се и сада,
Водио ме поток до пропланка,
И ту испод малог водопада,
Бјеше кућа од другог ујака.

 

Кроз двориште и ту поток тече,
Памтим сцену, ујак крај његʼ стао,
Угледа ме, па весело рече:
-Мој сестрићу, добро ми дошао.

 

Прође вријеме, скоро пола вијека,
Разних ријека видио сам доста,
Алʼ за мене, већ стара човјека,
Ипак поток тај најљепши оста.