Ја да седим не могу у миру,

Нећу више ништа да чекам.

Осетих још на ономе пиру

Да многима одиста сметам.

 

Смета им моја неуморна жеља

Да једном за свагда слобода сине.

Смета им што хоћу да је Србија веља,

И што ми то срцу даје топлине.

 

Мора да сам омражен и крив

Што ваше славље не умем да схватим.

И боље би било ово вече сетно

Да се хартије и оловке латим.

 

Да опевам вас што се издајом

Тако драговољно и смело китите.

Ја жалим, и жалићу, за оном Србијом,

И кунем вас што се са злом мирите.