Шљивин цвет је лепота над лепотама, дивота над дивотама.
Ове године у Тијању све је цветало. И суве иве, пободене с пролећа у земљу, мада су по природи увиђавне и стидљиве, пролистале су и пустиле толико цветова да су сва тијањска поља сетна постала, и знатижељна за веснике, певаче, свираче, играче, посвећенике, јасновидиоце и тајинственике. Наравно, и за луталице из разних Васељена.
Процветале су и оне шљиве које никада цветале нису, нити рода давале.

 

(Тих дана – цветараца чекали смо да нас посети Василије Васа Пакистанац, гавран врани, мој кум из једног срећног живота, сада пријатељ од части и поверења. И Аранђел Румених Облака га је чекао, мада се лично нису знали.Чак му је и спремио, онако песнички јасновидо, једну говоранцију од праискони, диван један уз лулу.
Васа је чврсто обећао да ће доћи, а он никада није порекао своја обећања, своју реч. Њега је човек могао за Реч везати.
Дани су пролазили, цвет шљиве се и у тијањицу прелио, а Васе није било на видику.)

 

У касну јесен, ако пажљиво г л е д а т е, све се тајне откривају. И тајне овосвета и тајне оносвета, без разлике, само се смирите и пажљиво посматрајте. Неопходна је мирноћа, и један облик незаинтересованости, измештености, не безвољности, већ као да нисте ту и као да нисте одавде.

 

(Елем, сазнам да је Васа пуно радио, али је увек налазио неко међувреме да се шета и одржава дејство, да се сунчао и поцрнео од сунца, и дотерао фризуру.
Он ради у једној јакој кући која прима странце, пословце, Васа је, поред осталог, задужен да их дочека, смести, побрине за њих, а и у послу је с њима.

 

Тако заузет и брижан око послова — а бриге измештају човечију памет, мислио сам,
з а – б о р а в и о је обећање, заборавио је Тијање праисконо.)

(Наставиће се)