У Тијању су шљиве цветале, и прецветале, и род родиле. Препек је дао тијањицу, раневидарицу, бољу од оне из педесетих, из казана чучавца, мог деде Николе, ратника солунца, чак и када га је ложила баба Обренија. То могу да потврде гости зналци, као што су Наташа Првоотијањена и Љубиша Сабон, ловац на аждахе. Уосталом, то могу да потврде и Витези Праисконог Реда, пре свих Аранђел Румених Облака, па Суђај Пегаз Бели, или, сасвим истанчана, Сабина Сијено, која, испочетка, ни мирис није хтела да примакне.

 

(У неком међувремену, Васа је отишао на аеродром у Сурчин, да дочека повећу групу пословних људи из Пакистана. Велики је посао у питању и требало је оставити снажан утисак, па је Васа испробао неколико десетина одела, са машнама, наравно. Одабрао је комплет од фине, танане, црне коже, са снег кошуљом и машном, коју му је Диор лично даривао, ставио тамне наочале. Није заборавио ни фотографски апарат аутоматик, нити мобилни апарат најновије генерације, са адресама. Као што доликује дошао је нешто раније и стао пред царинске власти. Понашао се светски, лежерно. Стотине пута чекао је светске пословце, до ситница знао свакојаке њихове манирце.Изазвао је пажњу свих присутних својим препланулим теном, фризуром, висином, елеганцијом, усправним држањем, лепим мирисом, опет од Диора. Делегација Пакистана је била срећна, некако јој лакнуло, када је видела свог домаћина. Топло су се поздравили у царинсој зони, започели лаке приче.

 

Пакистанци, по природи, можда, мало и неповерљиви, Васу су прихватили без резерве, као свог човека. И Васа је прихватио њих, уклопио се, примио њихове гестове. Убрзо се осећао као члан делегације, толико се нису разликовали.
И одело, црно, од танане коже, модерно, прва награда за талентовану модну креаторку, лепо је изгледало, није ни мало искакало, напротив, напротив.Тако уклопљени, као душа једна, сетили су се да н е к о треба да дође, као што је то обичај, да их дочека, проведе кроз службене просторе, и поведе за преговарачки сто. Све су чешће гледали ка излазу одакле се нико није појављивао.

 

На почетку су били учтиви, касније су постали нервозни, уморни од дугог пута и чекања, па су гласно, све гласније, негодовали. У томе је прошао скоро цео дан. Пошто делегацији није стигао домаћин, а и касно је било, чак мало и сумњиво, полиција је већала, већала, већала, и изнашла – они увек изнађу – соломонско решење: с в е их је в р а т и л а у Па-ки-стан.)