-Верици Стојиљковић-

Пронађем, знам додир времена

Покажем све што душа иште

И онда опет празнина зове

Увек и увек уз снове ове.

 

Не сањам бајке истине Рода

Нит временом облаке свода

Гледам где јесам прашина стоји

Питам се време, ја ил су снови.

 

Трчим уназад леденом гором

Топим додире уздахе твоје

Стаза је иста почетак ту је

Учим да ходам, пузим уз скуте

Рекла бих не увек је немо

Моје дивљење за снове ове

Знам да верујем само уз риме

Одела мога овдашњег зова.

 

Жена баш јесам ал увек моје

Дрво живота у гори Рода само сазрева

Пупољак цвета вером времена.

 

Волим пролеће