Сам си, а доба је глуво,

Небо ти је кров и заклон.

Чорбу ти је већ неко закув’о,

А ти је кусаш уз благи наклон.

 

 

Одбачен си, и тако мали,

Мајушан и бедан пред свима.

Ноћас сви су против тебе стали,

Издаја им пламти у очима.

 

Питање је часа када ће по те

Доћи те продане душе лажљиве.

Питање је трена када одвешће те

У магле ноћне, влажне и сиве.

 

Друже мој, немој се бојати,

И наше тајне никада одати.

 Човека они могу убити,

Али ће га његове идеје надживети!

 

 

Шести крак небом већ сија,

У крви и боли јеца Србија!