Стојим на крају измишљеног пута

 а раскршћа се простиру дуж  очију,

једног ока што дрема у светлости и

другог што трепери у мраку.

На све би стазе одједном

нога да крочи,

али увис лебди, заустављена

незграпно у тренутку што стоји.

..

Паралелно време што тече

гура руке уназад.

Мисли стварају арабеску од ума.

Хладно тело копрца се

у заустављеном времену,

ногом што бежи корачам

у време што тече и

као марионета висим на концу

што нечије руке врте у круг,

бесомучни и страшни круг