Наша су поља, и хук ветрова,

Наша су брда и долине среће.

Наша је зима у налету сметова,

Наше воде никад усахнути неће.

.

Наш је и топли сунчани зрак,

И пољупци наши су обасјани њиме.

На то нешто наше не сме пасти мрак,

И неће, кунем ти се свачиме и свиме.

.

Наша је сва вољена нам Србија,

Наши су њени бистри потоци.

Гледају нас с неба, срећни ти и ја,

Поносито наши честити праоци.

.

 И дуго ће још, видим, наши бити

Трени најлепши у данима овим.

Нашу љубав ми не смемо крити

Ни пред каквим изазовом новим.

.

Знала си да сам од поетска соја,

Ни слутила ниси да ћу у риме

Ставити да сам дичан што си моја,

Али ти још нећу опевати име.

.

А ти, моја мила, моја вило,

Дај ми да те милујем кроз речи.

Дозволи ми певати о оном што је било,

И о оном што ће тек проистећи.