Давно, негде у праисконији ове планете која некад бејаше Звезда, негде на средини Атланског океана налазило се кристално острво  саздано од бљештаве светлости у коме бејаше кристални град! Око река које су проносиле сребрни и златни прах живог светла, летеше мале виле звончице које су тај прах шириле далеко около кристалног града! У највећој палати у огромном светлосном холу, око извора живота састајао се сабор чаробњака! Имали су ту моћ да делују на целу Васељену и шаљу спремне младе виле и вилењаке изузетних способности у разне светове кроз плави портал! И дан данас то раде …

Угледах себе у плавој хаљини, покривена плавим плаштом на белом једнорогу од светлости саме, како се поздравих са једним од најстаријих вилинских старешина. Он ме отпрати до краја времена и посла у свет људи. У руци сам држала жезло белога кристала, који у себи носи све остале боје.  „Иако ми не познајемо време,  морамо штитити  ову плаву Звезду која ће постати планета и која ће се поново активирати у Звезду, у своју суштину!“, рече ми плави чаробњак на вилинском језику!

Сада смо обоје овде , и мој плави чаробњак и ја, који ме некад отпрати до самог краја временских капија! Сада знам да је време да Земља поново постане Звезда и да се Антлањ поново споји са светом људи!

Моја визија  коју добих читајући песму Милорада Максимовића о  Антлању!

Благословен Творац наш!

Душица Милосављевић

23.гумник 7525. године