Чешљала се на бунару Вила
Гледала му у дубине
Храстолики се сакрио
И Вилу посматрао!

.

Певала је Вила
Песму чежње љубавне
Мислећ никог нема
Срце бунару отворила је!

.

Утихнуле птичице ,
Слушале је
Са њом туговале!
Скупили се сви
Становници шуме – заћутале!

.

Храстолики се смешио!
Срце му заиграло
И од тога
Зашуме му лишће
На глави олисатало!

.

Оохх –
Утихнуо Виле глас!
Цела шума
У храстоликог погледаше!

.

Замахнуше крила
Хтеде одлетети Вила
Ал Цар шуме храстолике
Пред њом стаде
И прозбори шапатом
Три речи чаробне!!!

.

Узе Вилу у наручје
Од својих грана
Нема више мила туговања
Ни плакања!

.

Захучи ветар,
Засја сунце одасвуда
Отвори се
Двор огромних дрвета
Нестадоше

Храстолики и Вила
Са овога света !