Са будаластим речима

ходим по неким чудним пределима,

а не знам

јесу ли или нису моји..

Заводи ме нежно биље,

и слутим га и жудим

ко предсказани лек и спас.

А оно, светло и зачарано

ко Стриборова шума,

и болесно од лепоте,

прораста кроз мене

и растаче ме,

а чини ми се да певам с њим.

.

Однекуд чујем глас

и слутим неку реч,

реч једну међу свима,

немушту реч откровења

између рођења и смрти.

Слутим глас или реч

без које је живот узалудан,

и клечим, и молим се,

и опет ходим

по чудним пределима без друма.

И глас лепотом уречен

зове  кроз мене

и разноси ме,

а чини ми се да певам с њим.

.

Са будаластим речима,

обезнањеним ко од богојављања милости,

ходим по неким чудним пределима,

и не знам варају ли ме.

Ходим а стрепим

има ли оног биља,

има ли оне речи,

и има ли трага иза мене,

или ми се само сновиди лепота

до које из своје низине не могу.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)