Волим тако да седим докон

 по васцели божји дан,

да тихујем,

сањарим,

сневам и маштам,

 и да ништа

под милим богом

не радим.

Волим да будем посве сам,

 и да ослушкујем тишину

далеких оностраних светова.

И волим још, с вечери,

да се загледам некамо у даљину,

и да часима у бескрајном низу

зурим у румене,

 љубичасте и малинове облаке,

без сврхе и смисла.

Да будем бескористан и непотребан,

 да будем никоји и ничији,

да будем попут травке или шаша

 што се лелуја,

њише,

шуми и шашољи,

на јесењем ветру.