Ослободи ме свевиди Господе,

Земаљске хуке, тумарања мраком,

Јер ми трн бола центар чела боде,

И све се теже испуњавам зраком!

.

Тмурно је небо под које ме воде,

Често срж бића причешћујем страхом.

Кад ми се очи с лепотом ороде,

Помирићу се с временом и прахом…

.

Али пре свега, пре лома и пада,

Удахни Боже живот ми кроз ткиво,

Ако већ мора једном да се страда,

.

Нек’ време чека; ја бих срце живо,

Још неговао као драгуљ красни;

Листај животе – а смрт нека касни!

.

Крагујевац, 12.03.2018.