ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Мало нас је – нас, Белих Срба и Белих Србкиња – и зато морамо чувати једни друге.

Морамо бодрити, соколити и вазносити једни друге.

Морамо јачати духовна и звездана крила једни другима.

Морамо бити узданица, силница и соколница једни другима.

Мало нас је, а њих је тушта и тма!

Морамо бити повезани и умрежени између себе; повезани и умрежени преко Душе, Духа, Свести и Суштаства.

Морамо бити једно Племе, један Род, једно Јато, једна Земља, једна Држава ма где год се налазили.

Морамо да љубимо и поштивамо једни друге.

Морамо да праштамо, вазда и увек, једни другима.

Никада не смемо да пакостимо и завидимо једни другима.

Никада не смемо да зазиремо једни од других.

Никада не смемо ружну мисао, ружну помисао, ружан наум, ружно осећање чак и на даљину да упутимо једни другима.

Мало нас је, заиста мало, а њих је тушта и тма!

Но, упркос свему, победићемо – јер верујем и знам, да морамо победити!

И Творац и Васељена, као и сва Светла Суштаства, биће с нама и уз нас, само ако будемо љубили, бодрили, соколили, снажили и јачали једни друге.