Под танковитом јасиком,

на пропланку понад Илића кућа

у Ступчевићима,

тихујем,

снено зурећи

пут плаветних брда у даљини.

Касно је поподне једног летњег дана

у доба када липе по косама цвату

и кад се низ пропланке и рудине

шири опојни мирис

нане, менте, босиљка

и мајчине душице.

Плаветан,

румен и зелен сутон

лагано се низводи

про пурпурна горја

уз зовине свирале и вилинске гајде.

Јасикин лист

сетно трепери и титра нада мном,

док однекуд,

из даљине

кроз уснули вечерњи цвркут птица –

једва чујно –

до мене допире

жубор Моравице.

(Ступчевићи код Ариља,

касног пролећа или раног лета,

7506/1997.)