И крхки цветак у сенци моћног храста,

што му деблом наткриљује насмејани видик,

бори се за који снопић светлости,

и хлађане водице ибрик

са жељом да ка небу одраста

и остави за собом будућег семење,

а не гњура кукавно у таме прамење

и не тавори под дубом

помирен са судбом.

. . .

Тако и човек мора бољитку тежити,

свим својим силама поглед с Небом уврежити

и рукама голим градити

свој свет и биће.