Сви ви живите у мени,

и у свакоме од вас

 живим и ја!

Сви смо ми неким

тајносаним нитима божанским

заувек повезани;

и сви смо се ми већ сретали –

 ко зна колико пута –

у неким давно минулим

животима;

и свако је од нас свакоме

однекуд знан, драг и мио;

 јер сви смо ми, скупа,

један дивотан божански сан,

 који и будни

вазда сневамо!

Нека пријатељство наше

буде песма Створитеља;

песма испевана

на почетку свих почетака:

 у времену кад времена

 још не бејаше;

у простору кад простора

 још не бејаше;

песма која нема

ни почетка нити свршетка;

песма што се разлеже и простире

 низа далека звездана јата,

и путује ка Души

Велике Мајке,

и увире у Срце

Божанског Оца;

и нека песма –

 о, пријатељи моји мили! –

вавек изнова

ствара

 и рађа нас,

у бескрајним Прстеновима

 Вечности!

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

 и у свакоме од вас

живим и ја!