Милуј ме изнова тим дланом грубим,
Испуцалим, али мени драгим.
У сну те још увек к’о онда љубим,
И у погрешним те особама тражим.

Са дна си ме винула у небеса,
Полетех високо тад последњи пут.
Из заграљаја ти ми к’о сан неста,
Али никада на те не бејах љут.

Попут песме сетне, тихе неке,
Упловила си у срце моје страсно.
Често се плаших нарави ти преке,
И заволех те када већ би касно.

Успомена оста о јануарској ноћи,
Оста гареж, а са њом и крик.
Да ли и ти траћиш дане у самоћи,
И памтиш како те је љубио песник?

И даље ми се чини да видим
Стас твој пред ким се увек предам.
Својих се грешака неизмерно стидим,
И памтим перон са бројем седам.