Владимир Шибалић – НА ОБАЛИ БОКЕ КОТОРСКЕ
Преда ме просу се плаветни бескрај,
Колико само тајни он скрива…
Сваки му се вал претаче у јецај,
И свака му је легенда још увек жива.
Упекла звезда на обзорју ври,
Зраке већ своје пружа ка мени.
Ех, да ту си крај мене ти,
Да обоје нисмо тугом одевени.
Резак се звук далеких теретњака
Разлеже споро ка обали и стенама,
И јужни се ветар, кретања лака,
Полако шири срцем и венама.
Гушт је, кажу, ово што осећам,
Смирај душе подивљале, младе.
Детињства се рана овде присећам,
А галеб ми поглед замишљен краде.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 