Да се од детињства нисам често повлачио у самоћу, тишину и шутњу, никада не бих упознао себе.

Све оно време које сам провео у дружењу с људима, било је улудо протраћено.

Од људи се, заиста, ништа битно и сушто не може научити!

Све је с њима површно, сујетно, ташто и гордо; све је с њима вечна мука и невоља без почетка и свршетка.

До познања срца, душе и духа; до познања бити и сушти; до знања битних и суштих из вишњих светова долази се једино у самоћи, тишини и шутњи.

Ко не уме да ослушкује тишину унутарњих светова, сазвежђа и звезданих јата; ко у најдубљој тишини не жели, не уме и не може да чује Творчеву Песму Вечног Стварања, тај и није живео свој живот – живот са сврхом и смислом – у овоме свету.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана седамнаестог.)