На језеру прве капи кише.
Пљусак, па сунце опет точи.
Сјај у мени невидљиво пише,
Лепоту од које заболе очи.

Као да сапра умор и прах –
Котрљају се водом златна зрна.
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.