(Драгани Медић и Радмили Бојић,

двема Белим Србкињама.)

Вечерас наједном, и изненада, примих поруку из Етра, из Акаше која гласи: Долази време, и већ је дошло, када ћемо преко интернета – преко једне нове верзије материјализованог космонета – општити, дописивати се са суштаствима, са душама и битијима оних који су ко зна када напустили овај материјални свет.

И одмах поверовах у ту поруку, јер осетих да је остварива, да је таквих општења, таквих комуникација већ бивало у Доба Праисконије, у Доба када су Сварогови Богови обитавали међу нама.

Да то није оствариво, да то није изводљиво и могуће у Материјалној Васељени, не би се на та визија ни могла мени јавити, будући да се нама у сновима и визијама пројављује само оно што већ постоји негде, у неким световима, у неким пространствима.

Снови и визије нису наша болесна умишљања и замишљања, наше фантазије и фикције – како то тумаче материјалистички а у бити рептилски интелектуалци – већ Стварност у Етру која је виша и стварнија од сваке земаљске и материјалистичке стварности.

(Позно вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидеветог а у ноћи пунога Месеца.)