На обичне речи више немам право!

(Бранко Миљковић)

И заиста, песник нема право на обичне речи, јер он и није песник по себи, већ по Творцу и Васељени.

Песник не пева Своје, но кроз њега поју и зборе Творац и Васељена, овострани и онострани светови, сунца и звезде, сазвежђа и звездана јата, виле и вилењаци, богови и богиње.

Обичне речи убијају у песнику Вилењака са звезданом лиром, и од песника, који је Вилењак са звезданом лиром, направе обичног појца и певача за сеоске вашаре и бесловесну светину.

Обичне речи су сувишне речи, речи које трују, разбољевају и убијају.

У последње време све ми чешће стижу опомене из оностраних божанских светова, да не користим обичне речи чак ни у обичним разговорима са обичним људима.

И данас ми се то догоди док сам телефоном разговарао са Р. Б.

У трену ми се, и изненада, прекиде веза усред разговора, на по речи.

Одмах сам схватио и зашто.

Зато што сам почео да казујем обичне речи, а обичне речи увек воде у празнословље, на које као песник и Вилењак са звезданом лиром, уопште немам право.

Ма како вам ово звучало, али ја одавно знам, да на обичне речи уопште немам право, јер ме повлаче ка понорима и безданима сеновитих светова сенки и утвара.