На пропланку пуном стења,
ниче извор из камења.
Вода жубори, тихо, тише.
Ничега ту, нема више.

.

Пре много лета, ту биствова, острва цвет,
саткан од храстова, храм Вида, диви му се цео свет.
Ту на Рујну, поврх хрида, у сред хладних северних мора,
култура славна од искона цвета, ту би, свесловенска света гора.

.

Пут Вида учи, штити, уздиже се народ славни.
Оста чист у својој бити, и не изгуби језик давни.
Светлост знања, с’права изли се, и мир опста поврх равни.

.

Но, у лето једно, баш тад, на Видов дан, 
пошаст нагну, кошмар страшни, замени тај мирни сан.
Дођоше попут олује, хорде од Данске и Саксоније.
Сручише се на острво мало, те завидне кобне армије.
Нагрну непријатељ свом силином, под барјаком једноверја.
У висовима одјекиваше, повик палих, и пуцање иверја.
Под мачем, пламом, траг сваки о храму нестаде. 
Ипак, у духу славном, песма и сећање опстаде.

.

И данас на пропланку, у летње зоре,
од обале тужне, песме се вијоре.
Таласи певају, од тај тамни хрид,
у бити нашој оста вечно, предак славни, Световид!