(Провинцијалка)

Свако је живио свој живот,

моје мисли и моја маштања

жудела сам да прођем стазама куда си ти пролазио

засипала сваку твоју стопу сузама

А шта сад?

Промишљу жене остављене, отишла сам лако

поред изворишта ријеке

мирна спознала себе у теби

Умивала своје лице сузама

сањајући твоје додире

Теби за љубав постала ти невешта љубавница

уздаха и додира

који су се губили свитањем зора

поред успаваног мјесеца,

Роман, тихо сам ти умилним гласом говорила

утроба је моја завијала жедна твојих пољубаца

будила се гледајући моје тијело

уз твоју душу

страст бацила поред стазе куда лутају остављени

сада као рањени губитник љубим

дотакла дно несреће

остали ми празни дани, остало ми само чекање.