Човек је најтужније, најнесрећније, најрањивије и најстрадалније биће у свеколикој Васељени.

Сва бића која су или испод или изнад Човека бивају у знатно  повољнијем положају од Њега.

Кроз језгро и сушт Човека, кроз Његову унутарњу призму, прелама се васколика Васељена.

Трагедија Васељене јесте трагедија Човека, и обрнуто: трагедија Човека јесте трагедија Васељене.

Већ тисућлећима и еонима Човек пати само зато што је Човек.

Човекова патња, после свих тисућлећа и еона патње, постала је крајње бесмислена.

Изгубила је сваки Смисао и сваку Сврху.

Дошао је Звездани Тренутак Вечности када се мора догодити нешто веома битно и сушто у самој Васељени: или ће Човек узрасти међу Богове, или ће заувек нестати, али нестати без трага и помена!