Радмили Бојић, србској песничкој вили!

Пишем у заносу и надахнућу, пишем у неком чудном стању које није од овога света, пишем срцем и душом…

Одувек сам тако писао!

Мој ум је вазда са закашњењем стизао да испрати оно што напишем, будући да моје стваралачко, моје песничко-вилењачко унутарње биће иде испред ума и свести, иде испред времена и простора.

Не само да поезију и лирику пишем у том стању, већ и обична, свагдања писма.

Словне, језичке и правописне грешке исправљам по вертикали, „у ходу“, без размишљања.

Моје знање о језику и правопису није уопште знање какво је то у стручних и научних језикословаца, филолога, лингвиста и граматичара, већ је у питању дубоко осећање.

Просто речено: ја немам знање о језику и правопису, но урођено најдубље осећање за језик и правопис; то је неко из ранијих животних токова пренето знање и искуство ведсрбског језика које је постало саставни део мојега унутарњег бића и суштаства.

О језику и правопису не размишљам, зато што знам и осећам!

Ово је мој песничко-вилењачки одговор на питање које ми многи, и свакодневно, постављају: како пишем?

Ето, сад знате како пишем!