Куд се деде, и камо нестаде: србска част, србска дика, србска слава, србска вертикала, србски ратнички дух?!

Без свега овог нема нам спаса, нема нам живота!

Ако смо то све изгубили и под ноге бацили, онда је најбоље да нас нема, јер нас и иначе нема!

Где су србски Сунчеви ратници, неустрашиви србски соколи и витези, да бране част србске девојке, србске жене, србске сестре и србске мајке?!

У Београд долази свакојака белосветска фукара, свеколики белосветски олош и шљам, све белосветско кусо и репато, да се по савским и дунавским сплавовима иживљава над србским девојкама, над србским женама, над србским сестрама и мајкама, а млитави, јадни, бедни, никакви и ушкопљени србски младићи, страшљивији од зечева и мишева, све то мирно посматрају, као да те србске девојке, као да све те србске жене, сестре и мајке нису род њихов, нису племе њихово, нису крв и дика њихова!

Србске девојке, жене, сестре и мајке нема више ко да штити, брани и чува; нема никога, међу србским млитавим и вас никаквим момцима и мужевима, да се бори и, да, ако затреба, и погине за њих!

Чему још може да се нада овако јадан и бедан народ?!

Камо среће, да смо сви ми, као род и народ, часно и достојанствено изгунили, него што смо све ово доживели!

(У Великом Гају, на Теслин дан, лета 7527.)