Из дана у дан, све јасније видим и осећам, како једна по једна ствар у овоме свету губи сваки смисао.

Пожелим у тренуцима тиховања и дубоког надахнућа нешто да запишем, али ми се не да!

Неће ме ни песма, ни прича, ни било какав запис.

И тада, посве смирен и блажен, кажем себи: све песме су већ испеване, све приче већ испричане, сви записи већ записани, све љубави већ догођење… и, ту више нема места за мене!

У вечерњем сутону, док седим у пољу сунцокрета подно румених облака, загледан у магловите и снене даљине с ону страну пурпурног обзорја, осетих како ме подилази и прожима нека праискона сета, што, с ветром из поља, изненада долепрша до мене.

Праћен титравом светлошћу вечерњих звезда и гласним дозивањем сова из вилинских гајева, гле! ногу пред ногу, враћам се дому своме…