Кад се човек пробуди иза космичког сна – који је трајао ко зна колико еона! – тада јасно види, осећа и схвата, да је све привид и опсена.

Све је привидно и опсено у овом видљивом свету, па и сам наш живот.

Све се врти укруг еонима, све се понавља и враћа, све се без престанка увек изнова рађа и умире и, све је без сврхе и смисла.

Наш истински живот дешава се негде друге, далеко одавде; тамо негде иза закривљених звезданих огледала; тамо негде где заувек нестају туга и патња, страх и стрепња, болест и смрт; тамо негде где живе Светла Суштаства и Бела Божанства; тамо негде где је Љубав једина Истина и Стварност.

Но, увиди до којих сам после космичког буђења дошао, нису више ни за писање ни за објављивање, зато што свако од нас мора сам да дође до тих суштих увида који нису за овај свет.