Смањује се, стањује и бледи флуидно и светлосно озарење – оно што зовемо ауром – око нашег стаса, лика и образа.

Полако губимо светачки образ, полако губимо честитост, часност, чедност и обоженост, а све више попримамо обличје грубе и опоре материјалне љуштуре.

Физичка тела и жена и мушкараца изгубила су ону праискону тананост, нежност, флуидност, етаричност, топлину и лакоћу, те постају све крућа, све тврђа, све хладнија и, надасве, све окамењенија.

Као да је Дух Свети, Дух Љубави и Самилости ишчилео из свих нас.

Наша тела одвећ не миришу оним праисконим миомирима Етра и Флуида, миомирима какве још осећамо само поред горских студенаца, водопада и слапова.

Живо се сећам како су ми, негда давно, у детињству па и у раној младости, дивотно миомирила људска тела, поготову тела девојака и млађих жена, миомирила су на горско биље, на горобиље, на менту и мајчину душицу, на покошене рудине и пропланке, на горске изворе и студенце.

Дивотно су миомирила на Природу и Васељену, на Здравље и Живот.

До пре само пола века, жене уопште нису користиле никакве вештачке, тешке и асматичне хемијске мирисе и дезодорансе, већ су све, чак и онако ознојене, кад пласте или жању у пољу, мирисале на Праискон, на Природу, на Воду и Етар.

Данас се око свих нас шири тешки задах, свеједно да ли задах од зноја или којекаквих отвроних дезодоранса.

Кад лети, за време паклених врућина, уђете у градски превоз, вас у трену запахне тежак задах, задах који вас просто гуши, свеједно да ли од нашег зноја или које-каквих хемијских парфема и дезодоранса.

Наша физичка тела све више постају земља, све више бивају сирова и груба материја, а све мање Дух, Етар, Флуид и Природа.

Нигде више нема природних, дивотних и праисконих миомириса, већ нас свуда уоколо запахњјују тешки, неприродни хемијски мириси који не само што штете нашим дисајним чулима, већ и нашим мислима, осећањима, сновима и визијама.