Опијен, па изигран, начет с рана,
Та нисам ја ово што хтедох бити.
Моји су снови умрли оног дана
Када сам заћутао и почео пити.

Крвави дани у зноју ми клизе,
Јутарњи осмех један ме осили,
Осмeх чаробан к’о у Мона Лизе,
Да се и мени јутро омили.

Опијен, па изигран, начет с рана,
У собици тамној преморен пишем.
Тек сада животарим без стида и срама,
И не корачам ка циљу вишем.

А шта сам, реци ми, око моје нежно?
Песник или разбојник, или какав тат?
Посветићу ти песму неизбежно,
И пољубити те дремљиво у врат.

Усне круте, испуцале, и суве
Осeтићеш благо, смешком дати знак.
Прошаптаћеш тихо, како само умеш
Ти, и нехотице помакнућеш врат.

Опијен, па изигран, начет с рана,
Да ли ћу још дуго писати и клети?
Зар не видиш, драга, живот је обмана,
Свакога прогоне из прошлости авети.

 

https://hajducija.blogspot.com/