Моју душу оплемењују сусрети са душама које су сродне мојој души, са душама које се препознају и узајамно радују једна другој, са душама светлим и топлим, милим и благим, сневајућим и певајућим.

Данашњи дан ми оплеменише, те красотом и дивотом испунише, три лучезарне душе, три душе сродне и миле мојој души, три душе из мојега звезданог јата:

душа Вере Розалије,

душа Драгана Пеловића

и душа Звездане кћери Драганове.

Свака ми је од тих трију душа мила и драга, и свака ми је од тих трију душа – иако тако блиске и сродне једна другој – самосвојна и самородна, самосвесна и самобитна на неки чудесан и тајинствен начин, на начин који ће људима од овога света навек остати несхватљив, недокучив и непојаман.

Без душа какве су Верина, Драганова и Звезданина душа, гле! и моја би душа, зацело, венула и сахнула, туговала и патила, боловала и копнила у овоме свету.

Душа се у души огледа и препознаје; душа душу исцељује и васкрсава, спашава од пропасти и изнова из пепела рађа.

Негде дубоко у сушти своје душе слутим, осећам и знам, да све миле и сродне, блиске и благородне душе бивају,

уистини,

Једна Велика Душа

Божанске Љубави.

(На левој обали Истера, у вечерњи час, лета 7527, месеца студеног, дана другог.)