И тако ми дође,
да се стално питам,
куд ми живот прође,
без тебе да скитам.

На клупи у парку,
наша имена стоје,
сам у соби и мраку,
зар се то љубав зове.

Загрљај ми твој,
једино што треба,
тренуци са тобом,
испод плавог неба,

Ти ме чиниш срећним,
за тебе ја живим,
тебе да гледам,
теби да се дивим