Кажем себи често ноћу

под тамним обрисима неба, без звијезда

стари човјек и грешно тијело, покушајем своју слабост

окренути у знак стрпљена

онда као да ми мисли нешто краде

па кажем сам себи мрско ми је живјети удобри

Обухватају ме најужасније мисли

опседнут са мислима о смрти

проширим руке и молим те

јер знам да ће ме прва прилика повући

те ћу наићи на оне од чега сам бијежо цијелог живота

и још можда горе

Оплети ми вјенац стрпљења

заустави ријечи које ишчезавају у ваздуху

Смилуј се на мене и изведи ме из глиба

Браниоче вјерних душа

Вјенац стрпљења желим

док небом потирем лик сличан моме

потри ове најужасније мисли

стрепње ока мога

стрпљењем да дочекам дан одласка у наручје твоје…