Јуче смо, Владан Пантелић и ја, диванили и заједнички, гласно, освешћивали што ја сада претачем у лирске записе.

Освешћивање се односи на нас – на Нас, Беле Србе и Беле Србкиње.

Ма шта год ми чинили или не чинили, ма да смо посве отворени, чисти и племенити, ма да светлимо попут Сунашца Јарког, вазда ће наши душмани имати нешто ружно и погано да речу о нама, вазда ће лајати, кевтати, крештати и грактати на нас и против нас, вазда ће кукати, лелекати и жалити се на нас и против нас.

Зато се више не обзиримо на њих, и пустимо их нека лају, цвиле, реже и завијају, нека гачу и кракћу како им мило и драго, а ми смело и дично корачајмо својим путем, јер знамо: ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и куда и камо идемо.

Није важно шта ће наши душмани мислити и причати о нама, већ је битно како нас наши Богови и Преци виде, шта осећају, мисле и говоре о нама, међу собом, у Небеској Србији, у Србији с ону страну свих омаја и опсена овога света, у Србији пред Свароговим Лучезарним Престолом.

Овога се држите и, ничега се не бојте!