Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи.

Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање.

И, гле! рађа се ново сунце духовности нове, иза седам печата тишине и шутње.

Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније.

Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.

*

 

Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију.

Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије.

На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога.

Само је певач тајсносани, песник облака румених, луталица од века,

веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости,

и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.