Када би нашег Песника, у ретким тренуцима,  обузела сета и  „туга од света“,  узимао би једну од књига са свога радног стола.

На првој од њих  писало је: Рабиндранат Тагоре – Градинар!

То је старије издање, сивкастих корица са насликаним цветом у руци – симболом љубави, мира,  наде и вере у људе и у живот вечни!

Цвет као Реч – поклон  из руке у руку, из срца у срце, из душе у душу!  

 

 

 

Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
  Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
  Отвори врата своја и гледај у даљину.
  У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
  У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.