Милорад Максимовић: Завет Небеских Срба
У магновењу, трену без времена, јасновиђење. Дух ми
стајаше пред ван – временским призором. Двори
светла и небројено Звездано јато, само што то бејаху
живи пламенови златне и беле ватре. Обличја човечја,
узвишена у слави како стоје пред престолом вечности,
пред извором све свесности, пред самим животом,
љубави, Творцем.
Дају безсмртни завет. Заклетву Белих Богова, Јерарха
живе ватре. У вртлогу знамења пуном симбола
живота, моћи и знања што се уздиже пред њима,
овојница – спирала живота.
Сред њих она титра изнутра и кује звездани пут
њихов.
.
Ори се Арија са њихових усана:
.
Рођењем бивам поново у Богу Бог ја.
Први и последњи који јесте и бива.
Род свој мишљу Сунчевом обасјавам
Јарило свето које живот даје мени је водиља.
.
Из света светог светла дођох рад
да разум и мир понесем у јав
да овенчам славом мој свети род
Творца знамен и сиђил носим у свод,
небески, земаљски и дом Прав-а.
.
Реч ми је света а и дело са њом.
Рука ми чврста правде искром.
Жар ми у очима и Јара Јарила!
Моћ Љубави Зора ми подарила.
.
Где год стопа ми тло додирне сада
ту оста запис ми рода – Слава!
Како у срцу ми ватра гори-једнота,
тако Јави доносим етар живота.
.
Раса и Род ми у крви сјакте!
Срб ми је име и очи ми пламте!
.
Тако ми извора свега живота!
Тако ми радости и свих лепота!
Тако ми песме што ствара!
Тако ми љубави сред недара!
Тако ми истине првога реда!
Тако ми знања Творца свега!
.
Ја Богом бивам и ведам.
Своју душу и сушт тами не дам.
Рас слава и Сар слава!
Серб и Срб слава.
.
Аз- Ја- Ура!



Ускликнио с Љубављу,
Милораде Мило име, ти си!
А и сви ми ускликнусмо с тобом,
Који риме твоје дахом својим,
Својим и Божијим удахнули Јесмо!
Благо теби, благо нама са тобом,
Благо и теби нека је са нама –
У Рај-у се сретосмо!
Дико наша!
Урааа! Урааа! Урааа!
„…Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
дужине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.“