Човек је чудесно биће, и Песма је чудесно биће! Побудио ме је Драган Максимовић

да ово изговорим. Он се није школовао у установама које, углавном, дају песнике,

писце, новинаре. Радио је, много година, неке послове, које никада нико

не би довео у везу са поезијом. Али Песма је чекалица, можда је једноока спавалица,

док је друго око будно. А можда је стрпљивица која човека гребка изнутра,

па понекада истрчи кроз лепе речи и дивне реченице, и тако га наведе да

узме папир и оловку. Подстакнут танано изнутра, Драган је, кад и кад, узимао оловку,

бележио стихове, а једног дана је освануо као песник специфичног нежног израза.

.

Наша пријатељица, песникиња Душица Милосављевић, Драганову поетику види

као оваплоћење лепоте душе, њене чежње и наде, за оном коју

препозна кроз своје чисте зенице. Драган ствара овострану љубавну лирику,

са примесама вечног ускрснућа у чистоти љубави!  Чист обрис осећања, 

искреност душе у тренуцима сећања на визуелни доживљај, воде овог песника

ка дверима вечних тајни како се све сазда, јер кључ који откључава све двери је љубав!

 

.

Драган Максимовић:  Живот (1)

.

Стегла зима овога хладног јутра.

Ветар ледени дува са свих страна,

Последње листове са грана кида,

Земљу оковали  мраз и слана.

.

Клинови леда са крова висе,

Остали још су од прошлог снега.

Морам их скинут повредиће неког.

И кренух кући са оближњег брега.

.

Чује се лавеж чувара наших.

Бели и Жућо јављају се мени,

Док полако своме прилазим дому,

Срце ми лупа душа трепери.

.

Није ме било већ дуго, дуго.

Да ли ћу старе затећи кући?

Гледам у оџак,  дим се не вије.

Осећам срце да ће ми пући.

.

Прилазим вратима, са прага викнух:

„Има ли кога у кући Роде?!“

Шкрипа се зачу, квака помери,

Отвара стара, држи чашу воде.

.

Па тихим гласом прошапута само:

„Јеси то синко коначно дош’о!“

Сузе пођоше загрлих је само:

“Нигде ти мајко нисам ни пош’о.“

.

Уђох у кућу, пољубих стару.

Питах за здравље, а видим сам,

Осамдесет и трећу већ гази.

 Шта да кажем, већ љубав да дам.